Опера

Опера је музичко-сценско дело у коме глумци приказују драмску радњу певајући текст уз пратњу оркестра. Сматра се једним од најкомплекснијих облика уметности. Комбинује певање, глуму, оркестралну музику, костиме, сценарио (либрето), а често и балет као врсту плеса.
Да видите више о балету, кликните овде

Настанак опере

Клаудио Монтеверди, композитор опере „Орфеј“

Реч опера је скраћени облик италијанског израза opera in musica (музичко дело), чиме се жели описати опера као збир музичких дела: соло певања, хорског певања, као и игре у једном делу. Прво дело које се сматра опером у данашњем смислу је опера Дафне(Daphne) италијанског композитора Јакопа Перија из 1597. године, а текст за ту оперу је обновио Отавио Ринучини. Написана је за елитни круг фирентинских хуманистичких уметника који су се окупљали у просторијама "Camerata". Намера је била да се опером Дафне оживи класична грчка трагедија, као део целокупног буђења античких вредности у периоду ренесансе. Следећа Перијева опера Еуридика (Euridice) из 1600. године је најстарија сачувана оперска партитура.

Изговорен или декламиран дијалог уз свирку оркестра, што се у опери зове речитатив, јесте темељна особина мелодраме у њеном изворном смислу. Најпознатији пример такве музике је Менделсонова музика за Сан летње ноћи. Невидљиви оркестар који је у мелодрами 19. века наглашавао драмску радњу данас се може препознати у филмској музици. Филмски спектакли с озбиљном музиком директно наслеђују традицију мелодраме, а њихови специјални ефекти могу се сматрати наследницима и конкурентима облика велике опере.

Међу раним елементима из 16. века, који се још нису сложили у препознатљиву оперу, треба споменути дворску параду звану маска. Нови елементи маске могу се видети у драми Олуја Вилијама Шекспира (око 1611. године). Музичко-драмски елементи могу се видети и у мадригалима из 16. века, који су се уланчавали како би се постигла драмска радња.

Ако се осврнемо на још старија раздобља, видећемо да се музика користила већ у средњовековним мистеријаима. Сачувало се једно музичко дело које је старије од Дафне,Филотеја, које је на верски текст компоновао свештеник по имену Силберман. Осим тога, музика Хилдегарде из Бингена изводила се на сцени у драмском облику.

Барокна опера

Георг Фридрих Хендл. Његова најпознатија опера је "Јулије Цезар“

Опера се убрзо проширила изван оквира дворске публике. Око 1637. године у Венецији се појавила идеја „оперне сезоне“ (унутар карневала), где су се опере изводиле јавно уз наплату улазница. Истакнути оперни композитори 17. века су Франческо Кавали и Клаудио Монтеверди, чији је Орфеј (1607.) најстарија опера која се још увек изводи. Монтевердијево касније дело Одисејев повратак (1640.) такође се сматра врло важном раном опером. У Венецији се развија вокална деоница арије. Даље се опера проширила на Рим, где је сценографија и костимографија постала уверљивија, с обзиром се на то раније није претерано обазирало. Долазак опере у Напуљ је довело до настанка нумера као посебних музичких целина у опери. Те ране барокне опере мешале су комедију с елементима трагике, што је сметало профињенијим духовима, па је тако покренута прва у великом низу оперних реформа. Вођа реформе је био песник Пјетро Метастасио, чија либрета су увела облик опера сериа ("озбиљна опера"), пун морализирања. Комедија је у барокној опери добила своју грану: опера буфа ("смешна опера"), која се развијала засебно, а делимично се заснивала на традицији цоммедиа dell'арте.

Волфганг Амадеус Моцарт. Најпознатији је по операма „Дон Ђовани“ и „Чаробна фрула“.

Италијанска је опера поставила стандарде за барок. Италијанска либрета била су стандард, чак и за Немца Хендла, који је писао за Енглезе, или Моцарта, који је писао у Бечу крајем 18. века.

Белканто

Под белкантом бел цанто (ита. лепо певање) подразумевамо развијено, виртуозно певање које је имало улогу да истакне способности и лепоте људског гласа и да изједначи јачину гласа у свим регистрима. Белканто настаје у Италији и након неког времена је, због дате слободе импровизовања коју су имали певачи, деоница арије постала исувише развијена и слободна. Тада долази до настанка великог јаза између арије и речитатива који касније Французи "доводе у ред" тиме што смањују витруозност арије а значајно раде на квалитету речитатива.